Препород

ЈЕДНА ОД НАЈБОЉИХ СРПСКИХ ЕТНО ГРУПА БЛИЖИ СЕ ПУНОЛЕТСТВУ
Нова генерација трагача
„Траг” не доноси само бисере српског музичког наслеђа, из дубина времена, него и подмладак кроз који ће та музика наставити да живи. Почетком прошле године рођена је Аника, на пролеће Василије и Филип, на лето Вукашин и Анђелија. Зову их „малим трагачима”, „најлепшим трагом ’Трага’”. Са њима, блистави пример ових дивних младих људи светли још јаче

„Траг трага. У дубинама времена и сјећања, у заборављеним ризницама, открива наше златне музичке нити и ми их поново чујемо у себи самима. Прилагођава их модерном аранжману и сензибилитету, показујући да традиција није анахрона него свевремена и да се старини увијек морамо враћати на млад начин. Одушевили су у Русији, Холандији, Њемачкој, Швајцарској, а највише су открили нама самима.”
Тако смо о етно групи „Траг” писали пре седам година, када су њени чланови били и на насловној страни наше Националне ревије „Српска”. И све бисмо сада могли поновити, још чвршће уверени.
Група „Траг” је 2019. обележила је шеснаест година рада. Ближи се пунолетству. Сваке године добија позиве из целог света за наступе и свуда настоји да покаже богату културну баштину балканских народа, у првом реду српског, кроз креативне и модерне аранжмане старих народних песама. Али, минула година била је дивна на један сасвим другачији начин.
Тим поводом, у име свих трагача, за Националну ревију говори Валентина Милекић Ковачић, уметнички руководилац групе „Траг”.

Трагачи. Морали смо накратко да прекинемо наше концертне наступе и одгодимо сва путовања. Јер наша музичка породица постала је богатија за цијелу нову генерацију малих трагача. Почетком те године стигла нам је Аника, на прољеће Василије и Филип, а на љето Вукашин и Анђелија. Подстакнути овим лијепим догађајима, направили смо серијал фотографија на ту тему, надајући се да ћемо тако подсјетити, прије свега млађи нараштај, да је једна од основних вриједности у традицији нашег народа свакако породица. И прије но што су угледали свијет, мали трагачи су већ имали и своје прве наступе, што су, наравно, знале само њихове маме. Послије смо бациле на посао да пронађемо традиционалне пјесме које би се могле прилагодити најмлађима и обрадити намјенски за њих. На то нас нису подстакле само наше бебе, већ и бројна дјечица која редовно посјећују наше концерте, пишу нам, поклањају своје цртеже и снимке, наизуст знају све пјесме са наших албума. Нама је дирљиво и готово невјероватно када нам учитељице пошаљу снимке цијелог разреда који пјева неку од наших пјесама, а неки вртићи су чак радили и кореографије. Стога ћемо свакако, ако нам се отворе могућности, управо најмлађима да посветимо неколико пјесама.

... И пријатељи. Послије Звука Балкана (2008) и Завјештања (2013), године 2019. смо најзад привели крају и наш трећи албум под називом Траг и пријатељи. Дуго смо припремали овај пројекат и веома смо поносни на њега. Поред актуелних и старих чланова „Трага”, у стварању музике за албум учествовали су и многи занимљиви гости: композитор Младен Матовић, ансамбл „Источник”, феноменални перкусиониста из Сирије Хади Хрекес, овдашњи виолиниста Марко Зорановић, свјетски позната гусларка Бојана Пековић, кларинетиста и бубњар Дејан Тркуља... Велико је задовољство било сарађивати са овим умјетницима. Узбуђени смо док чекамо да албум подијелимо са нашом публиком. Биће пропраћен умјетничким фотографијама Тее Јагодић у буклету који је дизајнирао Саша Остојић.

Данас овде, догодине у Призрену. Када су нам момци из „Београдског синдиката” предложили сарадњу на пјесми „Догодине у Призрену”, прилично сам се изненадила. „Траг” је навикао да ради „фузију различитих жанрова”, да традиционални мелос и ритмове комбинује за другачијим формама, али хип-хоп је ипак, на први поглед, дјеловало неспојиво са овим што ми радимо. Међутим, када сам чула о којој је теми ријеч, више није било размишљања. Знала сам да је то тема која може да споји не само различите поетике, жанрове, Србе с једне и друге стране Дрине, већ и да буде мост нашег народа према другим који немају прилику да чују и виде праву слику о нама. Дуго смо радили, брусили пјесму, гледали да је очистимо од дневне политике и држимо се универзалних порука и вриједности. Нисмо жељели „хушкачку пјесму”, него ону која ће испричати истину о страдању српских цивила и светиња на Косову. Пјесму која ће однијети у свијет другачију слику о нашем оклеветаном народу, праву и истиниту слику. Спот је документарног типа, али на рефренима слике ратног безумља нестају, и бивају замијењене задивљујућим кадровима природе, манастира, монаштва, фресака које буде вјеру и наду да ће једном све бити боље и другачије и да ће се народ вратити својим кућама.

Жива музика. Када смо почињали да се бавимо овом врстом музике, постојала је предрасуда да је то превазиђено запевање баба и дједова по планинама. Трудили смо се да покажемо људима колико је баштина балканских народа, прије свега српског, богата и лијепа. И колико је важно да његујемо свој национални и културни идентитет, што је предуслов да суштински разумијемо и поштујемо другога. Наш ансамбл изводи музику разних балканских народа, учи и о културама других.  Успјели смо да оставимо траг у срцима људи широм свијета, што показују милионски прегледи наших пјесама на „Јутјубу” и велика слушаност наших албума. И у нашим земљама концертне дворане гдје наступамо су препуне, много је ту младих људи.

Интересовање. Знамо у како тешкој позицији је истинска култура у овој нашој епохи. Поврх тога, ми се бавимо некомерцијалним типом музике. Па ипак, ми морамо рећи да имамо много концерата и наступа, око четрдесет годишње. У просеку, наступамо на сваких девет-десет дана. Често не можемо да се одазовемо на неки занимљив позив, јер нам послови којима се примарно бавимо то не допуштају.
Тешка срца морам признати да се наши људи још увијек боре са паланачким синдромом и мисле да је све туђе привлачније („ако је наше, онда сигурно и није нешто”). Част изузецима, наравно. Показујемо да треба поштовати своје и тиме се поносно представљати у свијету. Кад видимо како нашу традиционалну музику доживљава публика широм свијета, постанемо свјеснији своје пребогате народне ризнице. Када бисмо имали услове за бољи маркетинг и само мало више времена да се посветимо овоме, вјерујем да би се чуда могла направити. Али ту смо гдје смо, и задовољни смо.

***

Врста
– Није лако одредити музику којом се ми бавимо. Његујемо традиционалну музику и старе народне пјесме, али не на начин на који то раде етномузиколози. Наш задатак није да пронађемо на терену и забиљежимо пјесму, те да је интерпретирамо онако како смо је чули или какву је неко забиљежио прије сто педесет година. То је задатак науке, етномузикологије. Ми хоћемо да ове већ помало заборављене пјесме приближимо младим нараштајима, омогућимо да те пјесме кроз нове форме и изразе живе у народу, да се пјевају и преносе, сведочећи о свему кроз шта смо пролазили.

***

Широм света
– До сада смо укупно имали преко 600 концерата на више континената. Наступали смо у Америци, Русији, Бјелорусији, Холандији, Њемачкој, Аустрији, Македонији, Србији, Хрватској, Црној Гори, наравно и у БиХ.